Koliko dugo može da traje "jednog dana"?

Baštenska ljuljaška protiv decenije odlaganja

⏰ Vreme čitanja: 10 minuta

Da me je neko pre samo mesec dana pitao šta bi mom ocu bilo potrebno da posle više od 10 godina konačno počne da sređuje porodičnu kuću, bez razmišljanja bih rekla da mu treba malo više vremena, mnogo više novca ili manje drugih obaveza. 

Možda i to da život prestane da mu šalje nove razloge zbog kojih baš sada nije pravi trenutak. Možda i neka Srbija u kojoj majstori dolaze kada kažu da će doći, a radovi ne koštaju kao da renoviraš omanji hotel na Azurnoj obali.

I naravno, da političari i generalno stanje u državi ne budu zgodan univerzalni izgovor za odlaganje.

I potpuno bih pogrešila. 

Ispostavilo se da mu je bila potrebna jedna obična baštenska ljuljaška.

Ali, kao i svaka priča vredna pričanja, ni ova ne počinje odatle.

Počinje mnogo ranije, početkom sedamdesetih, kada je moj deda Dušan kupio plac u Beljini. To je jedno malo selo blizu Beograda koje su ljudi toliko često mešali sa Bijeljinom da su nam pisma i razglednice (u vreme kada su se pisma i razglednice još slale redovno) završavali u Bosni. 

Plac je u početku bio prazan, bez svih onih mesta koja su kasnije postala deo naše porodične istorije. Godinu za godinom, deda Dušan je od tog komada zemlje pravio ceo jedan svet. Podigao je veliku kuću od temelja. Podigao je i jednu manju, koju smo svi jednostavno zvali Mala kuća - sa velikim M. Jer nekad nema potrebe za kreativnim brendiranjem kada je stvar toliko očigledna. Napravio je i alatnicu, sušaru za meso, furunu, roštilj, zasadio ogroman voćnjak i uredio najlepše dvorište na svetu.

Kad su baba i deda otišli u penziju, spakovali su svoj beogradski život iz kruga dvojke i preselili se u Beljinu. Tamo su proveli ostatak života.

Postoje mesta koja ne pamtimo samo zato što su bila lepa, već zato što su bila puna života.

Ja se Beljine sećam po zvukovima.

Po tome kako deda u alatnici nešto lupa od ranog jutra. Po babi koja obilazi cveće i sa svakom biljkom vodi poseban razgovor. Po tome što nikada nisam mogla da prođem kroz voćnjak, a da mi neko od njih usput ne kaže: "Probaj ovu, baš je sazrela!"

Sećam se tunela od vinove loze koji mi je kao detetu delovao beskonačno, toliko da sam bila uverena da je to najlepši prolaz na svetu. I osećaja da tamo nikada niko nije žurio. Kao da je vreme, čim prođeš veliku crvenu kapiju, odlučivalo da malo uspori.

Za mene to nikada nije bila samo kuća. To je mesto na kome sam kao beba prohodala. Mesto na kojem sam prestala da cuclam cuclu, što je bilo tretirano kao ozbiljna civilizacijska pobeda.

Mesto gde sam se prvi put popela na drvo. I to ne bilo koje drvo, nego na jednu veliku trešnju ispred kuće, na koju sam se pela od svoje četvrte do petnaeste godine skoro svakog vikenda. Kao da sam imala neki nepisani ugovor sa njom da moram da proverim da li je i dalje dovoljno dobra za penjanje, sedenje, skrivanje, maštanje i sve one dečje stvari koje odraslima izgledaju kao gubljenje vremena, a zapravo su najvažniji deo odrastanja.

Kada pomislim na Beljinu, ne setim se prvo zidova. Setim se tog osećaja da tamo postoji naš mali porodični raj koji je deda napravio svojim rukama, ljubavlju i ponosnom tvrdoglavošću.

On nas je napustio kad sam imala 18 godina.

Od tada su i kuća i plac postepeno počeli da gube sav onaj sjaj i životnost koji je u njih unosio. Voćnjak je postao tek nekoliko stabala koja su još odbijala da odustanu. Malu kuću smo morali da srušimo jer je postala nestabilna.

Nekoliko godina kasnije i baba Milka je postala nestabilna. Počela je da zaboravlja, prvo sitnice, a onda i stvari koje se ne zaboravljaju, dok dijagnoza konačno nije dobila ime. Alchajmer. Tata se preselio kod nje kako nikada ne bi bila sama. O tom periodu bi mogla da se napiše posebna priča, ali za ovu je važno samo jedno: tata je sve vreme, svakog dana gledao to imanje. I imao je planove. Uh, kakve planove!

Posle babine smrti često bi pričao o tome kako bi bilo lepo da se plac ponovo vrati u stanje u kojem je nekada bio. I svaki put bi imao istu iskru u očima. Godinama sam slušala kako će jednog dana to ponovo biti ono isto dvorište koje pamtimo. Samo što "jednog dana" ima jednu nezgodnu osobinu. Veoma lako postane deset godina.

Pričao bi kako će na mestu Male kuće da napravi veliku terasu sa cvećem, a možda čak i bazen. Kako će srediti drugi sprat, obnoviti voćnjak, urediti alatnicu i vratiti život svakom onom uglu koji je deda nekada s ljubavlju održavao. Iskreno, mislim da je u svojoj glavi tata tu kuću renovirao najmanje sto puta.

A u stvarnosti se dešavalo tačno ništa. I svaki put je postojao razlog zašto nikako da počne.

Njegova matematika je, doduše, bila neoboriva.

Nekad nije imao snage jer radi noćnu smenu kao taksista. A, ako njega pitate, to je najteži posao na svetu.

Nekad nije mogao da uzme slobodan dan jer onda ne zarađuje, a istovremeno mora da plati majstore, što je posebna vrsta finansijske akrobatike koju razume svako ko je ikada pokušao bilo šta da renovira u Srbiji.

Nekad je bilo previše vruće. Nekad previše hladno. Nekad majstori nisu bili dobri. Nekad su dobri, ali su previše voleli da popiju. Nekad su bili skupi.

Nekad su političari krivi, država kriva, sistem kriv, ekonomija kriva, vremenska prognoza kriva, Merkur uvek retrogradan... 

A plac, naravno, ne razume izgovore. Trava ne zna da je situacija u zemlji komplikovana. Korov ne čeka da se inflacija smiri. Dvorište nema razumevanja za taksističke muke.

Od toliko odlaganja tati je postalo mučno čak i da pokosi travu, iako je stalno ponavljao da plac izgleda kao afrička savana. I stvarno, u nekim trenucima je tako i izgledao. Kao da će svakog časa iz one trave da istrči žirafa, lav ili bar neki veoma zbunjeni taksista koji je zalutao između stare cigle, osušenih grana i sećanja na stare dane.

A onda je, pre oko mesec dana, ugledao baštensku ljuljašku. 

Običnu. Za dve osobe. 

Uz nju je u paketu išla i mala baštenska garnitura.

Kupio ih je iz najromantičnijeg mogućeg razloga: bile su na sniženju.

On i njegova žena (treća po redu, najsrećnija do sada) su ih postavili u deo dvorišta koji je mogao koliko-toliko da se sredi. 

Nisam bila tamo te večeri, ali sam tu scenu u glavi pustila toliko puta da je sada vidim kao da jesam.

Kraj juna, doba dana kada vrućina konačno popusti i kada dvorište zamiriše na toplu zemlju i travu. Sunce se spušta negde iza onoga što je od voćnjaka ostalo, i sve boji u narandžastu zbog koje čak i stare cigle na gomili izgledaju kao da su tu s razlogom. Nova ljuljaška tiho škripi, još uvek uči svoj ritam. Tata verovatno nešto komentariše, jer tata uvek nešto komentariše. Slađa, treća sreća, se ljulja i uživa.

I iako je oko njih i dalje bio haos koji bi svaki prosečan čovek prvo primetio, ona je sela na tu ljuljašku, zagledala se u zalazak Sunca, ćutala nekoliko minuta, osmehnula se i rekla: 

"Dule, baš smo ovde napravili pravi mali raj."

Nasmejala sam se kada sam to čula. Ne zato što nije bila u pravu. Nego zato što sam pomislila kako bi većina ljudi na tom mestu prvo primetila korov, stare cigle i afričku savanu u lokalnoj verziji. Ona je, nekako, uspela da vidi ono što će tek postati. 

I mislim da je tu nešto puklo. Ili se otvorilo. Ne znam koja je tačna reč. Jer sam gotovo sigurna da moj tata u tom trenutku više nije video isto dvorište koje je gledao prethodnih par decenija. Video je ono koje tek treba da postoji. I odjednom je poverovao da je moguće.

Sve posle toga dogodilo se brzinom svetlosti.

Za svega nekoliko dana doneo je više odluka i napravio više akcija nego u prethodnih deset godina. 

Postao je čovek koji u roku od dve nedelje podiže kredit, dogovara majstore, menja vrata, prozore i slavine, kupuje novu peć, organizuje ljude da odnesu cigle koje petnaest godina stoje na istom mestu i počinje da skida jednu po jednu stvar sa liste, koja je toliko dugo bila samo mentalna fioka pod nazivom "kad bude bolje vreme".

Jedna ljuljaška. Jedna žena koja je u haosu videla raj. Jedan zalazak Sunca. I odjednom ono što je čekalo godinama počinje da se realizuje.

Možda je najčudnije od svega to što ta ljuljaška nije rešila nijedan stvaran problem. Nije pokosila travu. Nije platila majstore. Nije popravila prozore. Nije vratila ni dedu, ni babu, ni vinovu lozu, ni alatnicu. Samo je napravila jedan mali kutak u koji je neko mogao da sedne i kaže: "Ovde mi je lepo."

Posmatrala sam tatu tih dana i sve vreme sam razmišljala kako je fascinantno to što se spolja, zapravo, nije promenilo mnogo. Isti čovek, isti posao i iste finansije. A opet, kao da je neko okrenuo prekidač.

Naravno, poenta priče nije u renoviranju kuće.

Mog oca nisu pokrenuli planovi, ni liste, ni deset godina naših razumnih razgovora. Pokrenuo ga je jedan jedini trenutak u kome je prvi put osetio kako izgleda život koji želi da živi. Osetio, ne zamislio. 

Od tada stalno razmišljam o tome koliko svi mi imamo neku svoju Beljinu. Neko mesto u sebi ili oko sebe koje je nekada bilo puno života, pa je vremenom zaraslo u obaveze, umor, izgovore, realne prepreke, nerealne strahove, čekanje boljeg trenutka i sve one rečenice koje izgovaramo toliko dugo da počnu da zvuče kao činjenice.

A možda se sve promeni onog dana kada, makar na trenutak, uspemo da vidimo ljuljašku zbog koje ćemo želeti da ustanemo već sutra i nastavimo da gradimo svoj mali raj.

Zato te molim da zastaneš na minut i iskreno se zapitaš: Koja je jedna mala stvar koju danas možeš da napraviš, očistiš, dovrišiš ili započneš?

Dovoljno mala da nemaš izgovor da je odložiš, a dovoljno velika da te podseti zašto ti je važna.

P.S. Za mene je to bilo pisanje ovog newslettera.