Glupo mi je da te pitam

Najskuplja odluka koju prečesto pravimo

⏰ Vreme čitanja: 4 minuta

Pre nekoliko dana mi je Milica, moja dugogodišnja klijentkinja rekla da imam supermoć. Kaže da se oslanja na mene za toliko stvari da više i ne razmišlja o njima. Tačno zna šta može da me pita, šta može da mi preda i kada je dovoljno da napiše samo "znaš već ti kako treba". 

Priznajem, prijalo mi je. Kad neko naglas izgovori da vidi vrednost onoga što radiš, to je jedan od onih trenutaka zbog kog mi srce zaigra i imam potvrdu da sve što radim zaista ima smisla.

A onda je izgovorila rečenicu zbog koje pišem ovaj tekst.

"Nekad mi je glupo da te baš sve pitam. Pa probam sama, i izgubim pet sati na nešto što bi ti rešila za deset minuta. I još bi me naučila kako da sledeći put uradim sama, za narednih deset."

Prvo što sam osetila bila je čista ljutnja. Pa zašto me onda plaćaš, htela sam da je pitam. Imaš na raspolaganju sve moje znanje, sve moje kapacitete, godine iskustva sa tačno ovakvim situacijama, i onda sedneš i pet sati sama kopaš po nečemu što bismo zajedno rešile pre prve jutarnje kafe. Računica je bila prosta: pet sati mučenja protiv dvadeset minuta zajedničkog posla. I opet je pobeđivalo mučenje.

I taman kad sam htela lepo da joj objasnim gde greši, setila sam se žene koja mi već godinama čisti stan.

Kada je prvi put došla kod nas, htela sam da uvek koristi poseban (netoksičan) čistač za kupatilo. I umesto da joj jednostavno kažem, ćutala sam. Ja, osoba koja drugim ženama pomaže da traže ono što im treba i da prestanu sve da rade same, hodala sam po sopstvenom stanu i smišljala kako da ne pitam ženu koju sam platila da mi sredi stan, da to uradi onako kako ja želim. I svaki put kad bi ona otišla, ja bih prvo provetrila kuću od hemikalija, pa bih narednog jutra kupatilo očistila ponovo sa odabrabim čistačem.

Kad sam joj na kraju priznala da me je blam da je pitam, sita mi se ismejala.

“Pa, zašto mi zaboga nisi rekla?”

Ono "glupo mi je da pitam" skoro nikad nema veze sa glupim pitanjima. Negde smo usput naučile da je traženje pomoći priznanje da ne umemo same, pa radije biramo pet sati tihog mučenja nego deset sekundi neprijatnosti. I još to zovemo skromnošću, ili obzirnošću, ili "neću da je smaram, ima ona pametnija posla".

A najapsurdnije od svega: pomoć koju tako uporno zaobilazimo često je već plaćena. To više nije usluga koju treba izmoliti, ni dug koji ćemo jednog dana vraćati. Račun je izmiren, znanje sedi i čeka, a mi ga obilazimo u širokom luku kao da ćemo, ako ga upotrebimo, ostati nešto dužne. Ustručavanje da tražiš pomoć plaćaš najskupljom valutom koju imaš, sopstvenim vremenom.

Ako imaš nekoga kome plaćaš podršku, asistentkinju, dizajnerku, mentora, knjigovođu, ženu koja ti čisti stan, a hvataš sebe kako "nećeš da smaraš" pa satima sama prevrćeš nešto što bi jedno pitanje rešilo za deset minuta, izračunaj šta te to košta u satima koje ti niko neće vratiti.

A ista računica važi i ako si ti ta koja pruža podršku. Ako si VA koja tri sata prevrće fajlove umesto da klijentkinji postavi jedno pitanje, jer ne želiš da ispadne da ne znaš, plaćaš istu cenu, samo iz druge stolice. Pitanje je najjeftinija stvar u celom tvom poslu.

Koje je to jedno pitanje koje već danima odlažeš da postaviš? Postavi ga danas. Najgore što može da ti se desi je da ti se neko sit ismeje jer nisi ranije pitala. A to, veruj mi na reč, prođe prilično bezbolno.