Zanat star 4000 godina i tvoj sledeći klijent

Blago iz morskih dubina

⏰ Vreme čitanja: 4 minuta

U Kraljevini Bahrein, gde već 15 godina živim, postoji zanat stariji od nafte, stariji od same države, po nekim procenama star preko 4 hiljade godina. Ronjenje za biserima.

Vekovima su muškarci isplovljavali u sezonu lova koja je trajala po četiri meseca. Ronilac bi vezao kamen za stopalo da brže potone, stavio štipaljku od kornjačinog oklopa na nos i na jedan jedini udah silazio deset, dvanaest, petnaest metara do dna, gde bi punio korpu školjkama dok ga pluća ne opomenu da je vreme da ide nazad. Pa gore, pa udah, pa opet dole. Matematika tog posla je surova: na stotine otvorenih školjki, jedan biser vredan pomena.

Danas to može i turista. Uzmeš dozvolu, izroniš svoje školjke i šta god nađeš u njima, tvoje je.

A moj omiljeni detalj je ovaj: Bahrein je jedina zemlja na svetu u kojoj su uzgojeni biseri zabranjeni zakonom, još od 1928. godine. Ako ubaciš zrno u školjku i sačekaš da ga sedef obavije, dobićeš nešto što liči na biser, sija kao biser i tehnički jeste biser, ali ovde ne sme u prodaju. Ili pravi ili nijedan.

Što duže gledam taj zanat, sve mi više liči na ono kroz šta prolazimo svaki put kada tražimo ljude za saradnju. Klijente, mentore, asistentkinje, saradnice u timu, svejedno - more je isto.

Kada kalendar zjapi prazan ili kada prihod stane, veliki broj nas radi isto: hvata sve što pliva. Upit stigne, budžet postoji, osoba deluje pristojno, i mi već kucamo ponudu, iako nam je stomak negde na pola tog mejla rekao svoje.

A prazna školjka je majstor prvog utiska. Glatka, uredna, iznutra obložena sedefom, na fotografiji izgleda potpuno isto kao ona u kojoj te čeka biser. Razlika se vidi tek kad je otvoriš.

Jedna od mojih prvih klijentkinja je bila baš takva (prazna) školjka.

Instagram joj je pucao od premium estetike, hiljade pratilaca, brendirana skupa garderoba i svakojaka dodatna čuda. Na konsultaciji je bila prijatna, lepo smo se ispričale, u jednom trenutku smo se čak upoznale i uživo. A negde ispod svega toga, stomak mi je vrištao da nešto nije u redu. 

Nisam ga poslušala. Mislila sam da je to samo moj strah i išla sam glavom kroz zid, najviše zato što sam bila na samom početku preduzetništva i htela sam još jednog klijenta. 

Kasnije se ispostavilo da je sve to bila jedna velika šarena laža i da je ova moja prazna školjka prethodnim saradnicama dugovala ogromne količine novca. Ni meni mesecima nije platila nekoliko faktura. Saradnju smo neslavno završile, uz par mojih nesmotrenih grešaka koje sam verovatno podsvesno i namerno napravila, da bi ona bila ta koja raskida ugovor jer ja nisam znala kako. 

Ronioci prazne školjke ne zovu neuspehom.

Zovu ih opisom posla. Niko od njih ne očekuje biser u svakoj školjci. Očekuju ga u jednoj od sto. Ipak svaku školjku otvaraju mirno, bez mnogo drame, i vraćaju se sutra po novu.

Mi u biznisu tu istu matematiku često doživljavamo lično. Razgovor koji ne postane saradnja računamo kao izgubljeno vreme. Upit koji odbijemo kao luksuz koji ne smemo sebi da priuštimo. Na praznu školjku gledamo kao dokaz da nešto sa nama ne valja.

A ronjenje je jedini način na koji je ijedan pravi biser ikada pronađen. Malo duže gledaš, malo više pitaš na upoznavanju, proveriš kako osoba govori o prethodnim saradnicama, kažeš naglas šta ti je važno i gledaš šta se dešava sa druge strane. Nekad izroniš praznih ruku. I to je i dalje ronjenje, a ne razlog da sledeći put samo zagrabiš prvo što ugledaš.

Zato mi je ona zabrana uzgojenih bisera najdraži deo cele priče. Ceo svet je odavno prešao na brže i jeftinije, a jedno malo ostrvo je reklo: kod nas ne može tako. Spolja to liči na inat, a zapravo je standard koji su odlučili da ne spuste.

Idealni klijent ne može da se uzgoji na silu iz bilo koga ko može da plati. Kokreacija, ono uzajamno dodavanje ideja posle kog obe strane odu sa poziva sa više energije nego što su donele, dešava se samo kada je u školjci od početka postojalo nešto pravo.

I ovo važi za obe strane tog razgovora. Ako si mentorka, terapeutkinja ili edukatorka, tvoji biseri su klijenti sa kojima razgovor često rađa ideje koje niko od vas ne bi dobio sam. Ako si asistentkinja, i ti roniš: svaka uvodna konsultacija je školjka, i imaš pravo da neku, posle otvaranja, mirno vratiš u more.

Zato te danas pozivam da se setiš klijentkinje ili saradnice sa kojom si najviše uživala da radiš i zapiši bar tri stvari koje su tu saradnju činile fenomenalnom.

Pa kada stigne sledeći upit, prvo ga pogledaj kroz te tri stavke, a tek onda kroz budžet.